Jednom davno, kada sam bila dete, pročitala sam Rudyard Kiplingovu priču, o tome kako je čovek pripitomio vuka, i vuk je postao pas:

Divlji pas se približio jami gde su živeli ljudi. Čovek je kuvao u njegovoj jami, a miris hrane je osetio i divlji pas. Nije mogao da ne priđe i pita dali bi mogao da dobije barem jedan zalogaj. Čovek mu je dao kosku, a pas ju je pokusno pojeo. Pošto je još bio gladan, tražio je još jedan zalogaj, čovek mu je dao ali sa jednim uslovom: "Divlji psu iz divlje šume, ako mi pomogneš u lovu, i čuvaš moju jamu daćuti toliko mesa koliko ti treba". Pas je rešio da mu je hrana i lep glas čoveka vredno toga da ostane. Glavu je spustio u čovekovo naručje i ostao sa ljudima.

Ja imam dve ženke sibirskog haskija. Jednu stariju Ledi, i jednu mlađu Lanu. život sa njima mi je pojačala nužnost da promenim priču mog detinjstva. Mislim da bi nekako ovako počela:

Divlji pas se približio jami gde su živeli ljudi. Čovek je sedeo plakajući u njegovoj jami. Divlji pas je to video i nije mogao da ne priđe i pita dali je sve uredu. Čovek mu je rekao: "Tako sam usamljen, ostali ljudi me nemogu rarazumeti, tako mi je teško loviti, i čuvati svoju porodicu istovremeno" tako bi mi bio portebam jedan pravi priljatelj." Pošto je divlji pas bio dobrodušan, sažalio se čoveka i rekao: "Ja, divlji pas iz divlje šume, pripitomi ću se i ostaću sa tobom. Pomoći ću ti u lovu, i čuvaću ti porodicu. Biću ti veran drug i u dobrim i u losim vremenima, ali u zamenu moraš podeliti svoj dom i hranu samnom, da bi mogao uvek biti sa tobom". Čovek je rešio, da primi ponudu psa, dozvolio je da pas stavi glavu u njegovo naručje, i od tog dana čovek više nikad nije bio sam...

Puno sam razmišljala o tome šta bi mogla ispričati o njima, šta bi bilo najvažnije da vam pokažem, i šta bi im najbolje pokazao karakter. Morala sam da svhatim da bi rekla najviše, ako bi kazala šta mi oni znače. Kada sam Lanu donela od njene mame, bila je još jako mala. Podnosila je to jako hrabro. Jako brzo je samo uveče počela da plače. Svako mi je rekao da je ostavim napolju, da ne svratim pažnju na nju, posle nekoliko dana će naviknuti na novo mesto i neće više plakati. Nisam mogla da izdržim, morala sam da izadem kod nje. Kada me je videla cvilući, sa sitnim koracima trčala prema meni. Ja sam sela na njeno malo ćebe, a ona mi se popela u krilo, posle dva sitna krugića legla je. Veliko je uzdahnula i brzo zaspala. Tamo sam bdela iznad njeno malo telo i gledala je kako brzo diše, kako ima poverenja u meni, ako sam ja tamo ništa joj se ne može desiti. Mislim da sam u tom momentu prvi put osetila da sam, od tog momenta kada sam je donela od mame, ja odgovorna za nju. Naučila me je kako je biti zabrinuta zbog nekog u svakom minutu dana, i kada je pored mene, ili u daljini od više kilometara.

Sada kako probam da skupim svoje misli, i tražim još jednu priču, u kojoj bi mogla ispričati kako su me tešili kada sam bila tužna realizujem da zapravo odkad su oni samnom nisam bila stvarno tužna. Ne zato što nisam imala razloga da budem... nego zato što ljubav koju osećam samo ako pomislim na njih prekriva svu tugu i loša sećanja. To što me svako jutro budi Lana, mahajući repom, već mi ulepša dan, ili kad gledamo TV i ona stavi glavu na moje grudi, i gleda u mene, sa pogledom: "tu sam, samo tebi sam ovde" me samo čini zahvalnom. Ali najvažnije je kada se šetamo ona stane da me sačeka, ili ako je zovem uvek mi se vrati, time me poklanja, od toga osećam da joj je zaista važno da ostane samnom, i da sam dovoljno dobar čovek da me voli. Od toga se osećam mnogo veća, tim me čini boljem, a ja probam da se i prema drugima ponašam tako... od toga sam bolji čovek... ... eto to su moji psi... to je što mi one znače. Agnes Karl

Megosztás

Link: